Moj boravak u sigurnoj kući tokom ljeta 2024. godine istinski je promijenio moj život. Početkom te godine izgubio sam svoju samostalnost. Bio sam u okruženju koje me nije podržavalo, i sada, kada gledam retrospektivno, shvatam da sam tražio izlaz. Na jednom panelu čuo sam anonimno pismo žene koja je, u jednom periodu svog života, boravila u sigurnoj kući. Već tada sam se prepoznao u tom pismu, i to je bio pokretač koji mi je pomogao da kontaktiram sigurnu kuću.

Danas pišem ovo u nadi da će neko, jednoga dana, pročitati ove riječi i shvatiti da izlaz i spas postoje. Da je život vrijedan življenja. Tekst koji ću podijeliti napisao sam za sebe, dan prije početka 2025. godine.

Danas je zadnji dan ove godine i tako istinski imam želju i potrebu da pišem o ovoj godini. Već danima se pripremam da uz kafu napišem šta mi je ova godina donijela i odnijela, te tako već kreće jedno istinski i suštinski kompleksno pitanje. Ova godina je odnosila sve sa sobom, a donosila malo toga. Ili pak, samo je donosila i učila. Obje rečenice su u potpunosti tačne, ali sve zavisi od toga na koji način se ona posmatra, to jest na koji način jedan čovjek odlučuje da je gleda.

Teška, itekako. Gubitak stana, briga oko fakulteta, briga oko posla, gubitak majke, završavanje u sigurnoj kući, sva Golgota koja iz toga dolazi, ali evo me tu, ponovo u toplom kauču, zdrav, prav, prisutan, pišem kao i prije. Kao prije, ili pak ne, jer završavanjem ove 2024. godine, ja osjećam sreću. Da, za razliku od prije 365 dana, ja sam sretan, oh, tako istinski sretan.

Čudno mi je kako pisanjem ove godine nikako ne mogu da je opišem kao lošu, a više lošega nego dobroga, više gubitka nego dobitka. Ili pak ima dobitka, samo jedan dobitak ove godine, mili moj, ali taj dobitak sam JA. Dobio sam sebe, oh, i tako volim sebe kojeg sam dobio. Malo je žalosno što taj novi Ja došao u moj život jer ga niko nije htio, ni partneri, ni određena društva, ni uska rođena porodica, pa nije imao kome, nego meni. Ali to je moć gubitka, jer iz svega što izgubimo, ako čak i ne dobijemo nešto, dobijemo prazninu. Prazninu koja se kad-tad mora ispuniti.

Tako sam osjetio tu prazninu, tako je bila prisutna. Tako je bila neugodna i tako se silovito htjela ispuniti nečim, pogrešnim partnerom.

Tako je prošlo tačno pola 2024. godine u meni koji je izgubljen i tako dok je lutao, kad-tad mi se vratio..

Pak, istinski znam koliko on paralizuje, uništava te, zaustavlja tvoj život i pušta da te vrijeme pojede. Tako ja, sa svim teretom ovoga svijeta, pošaljem poruku i završim kod terapeuta, sa posla, tek tako, iznenada, jer više nisam mogao. Izlaz, izlaz, samo izlaz, ili sa mosta, jer dosta više. Tako mi je drago što sam našao taj izlaz i pronašao život.

Tog kišnog dana, psiholog mi je rekao da moja mama ne mora mene voljeti na način na koji ja želim, ah, život mi je ovo promijenilo. Evo zaplakah dok pišem, ne mora me voljeti kako ja želim, može biti nasilnik, može da me niko ne voli kako ja želim, ali mogu ja. Mogu ja, jer znam da umijem. Taj dan, iz anestezije, iz pakla, sam se trznuo i rekao ne.

Presudni trenutak kada sam rekao ne traču koji mene okružuje, ne muškarcima koji me ne vole i ne poštuju, ne majci koja me tuče, ne društvu koje mi određuje. Veoma kulturno sam rekao, ne hvala, ipak ću ja ovako. Lako je ovo pisati, ali trebalo je suštinski naučiti reći ne.

Trebalo je vremena da se probudim, to je kao kada ustanete u sedam ujutro, pa spavate sve do deset, ali kada ste se već jednom probudili, proces je krenuo, ne može se on zaustaviti. Trebalo je vremena procesu, ali dan kada sam u junu 2024. ostao sav u suzama, pretučen, izvrijeđan, dok nisam ni trening mogao da završim, u dugovima i strahovima za posao, probudio sam se i rekao ne hvala. Taj dan, toga juna, sam se probudio, shvatio sam reći ne i bio sam u potpunosti budan. Ne, ne i ne. Ne, ne i ne. Da meni, da mom životu, da mojim odlukama, da sreći.

Dok sam sjedio u prizemlju nekih prostorija i čekao da dobijem smještaj unutar sigurne kuće, rekao sam sebi, ovo je najveće dno koje si ikada u svom životu dotakao, ne jer idem u sigurnu kuću, već jer sam sebi dopustio da se zapustim na ovaj način.

Ujedno taj dan, jer je prvi dan da je oficijelno započeo projekat novog Ja. Taj dan sam krenuo da živim, punim plućima, da govorim, većinski ne, jer u tom ne uvijek se nalazi dublje suštinsko da. Taj dan, koliko god bio težak i komplikovan, je dan kada sam krenuo da živim punim plućima. Da budem ja, da punim tu prazninu sobom, i da, bio je dan kada sam krenuo da učim da živim, jer do sada me niko to nije naučio.

Toliko mi je psihoterapija pomogla, prva žena me spasila, ošamarila da dođem sebi i probudim se, a kada sam se probudio, drugi psihoterapeut me naučio kako da ponovo živim, i još uvijek učim, ali započet proces je tako bitan. Dok sam živio u sigurnoj kući, postao sam tako svjestan sebe, onoga šta jesam i šta još nisam. Shvatio sam prije svega šta je to nasilje koje sam imao od majke, a iskren da budem i od sebe, jer nikada sebe nisam pravilno volio i poštovao.

Tako perfektan, ah, sve ja znam, znam kuhati, čistiti, obući se, izgledati tako dobro, ne treba i nije mi trebala sigurna kuća za to, ali ja nisam znao da živim. Inače ljudi nauče živjeti, zabaviti se, biti sretni, pa onda grade strukturu. Ja sam pak morao totalno suprotno krenuti, jer sam morao, ili pak sam samo to znao.

U boravku u sigurnoj kući, koji pamtim kao jedan od najsretnijih perioda moga života, naučio sam da živim. Da volim sebe i istinski da počnem da volim i druge ljude oko sebe. Da cijenim ljude, i one koji su različiti od mene, da prihvatam, da razumijem, da slušam, da ne budem egocentričan.

Ovako kada pišem, 2024. mi je puno toga oduzela, a dala samo jedno – mene, sebe. Isto tako, ovako kada pišem, sebe je jedan tako istinski pun i širok pojam, i tako uživam u životu gdje prvi put istinski posjedujem sebe. Kada sam ponovo krenuo živjeti sam, strah me bilo da će se vratiti ta praznina, ali nije, jer ona je sada popunjena.

Postoji uvijek kapaciteta da se život širi, ali ne iz potrebe, već iz želje, suptilna promjena koja je toliko toga promijenila. Za kraj, samo ću ovo reći – Bože, hvala ti. Hvala ti na snazi, na lekcijama i na novom životu koji je tako istinski velik i širok. Učio si me ovih godinu dana, učio si me samo teške lekcije, ali naučio sam, savladao sam i osjećam plod ovoga uspjeha.

Sada hajde da živimo, da stvaramo, da gradimo, da se patimo, smijemo, plačemo, padamo i rastemo, ali zajedno.

Ova inicijativa je omugućena kroz grant sredstva u okviru projekta “Ka jednakoj, inkluzivnoj i tolerantnoj Bosni i Hercegovini” koji se provodi u okviru zajedničkog programa Evropske unije i Vijeća Evrope "Horizontal Facility za Zapadni Balkan i Tursku" prepoznajući hitnu potrebu za ovakvim objektom u Bosni i Hercegovini.