Prvi put kada je Emilija Marinković stala u odbranu svojih prava, bila je još u vrtiću. Naoružana samo jednom lekcijom o dečijim pravima – pravom na igru – ozbiljno je saopštila roditeljima da domaći zadatak može da sačeka, ali njena prava ne. Danas se tom sećanju smeje, ali ono je i dalje podseća na to zašto je važno poznavati sopstvena prava.

Petnaest godina nakon osnivanja Panela mladih savetnika Zaštitnika građana, Emilija je jedna od mnogih mladih osoba koje svedoče o tome šta je ovaj Panel želeo da postigne. Tokom godina, stotine mladih dale su svoj glas, ideje i iskustva kako bi institucije bolje razumele i štitile prava mladih. Panel, koji je podržan kroz projekat „Borba protiv diskriminacije i promocija različitosti u Srbiji“ u okviru zajedničkog programa Evropske unije i Saveta Evrope „Horizontal Facility za Zapadni Balkan i Tursku“, postao je prostor u kojem perspektive mladih istinski doprinose promenama.

Za Emiliju, uticaj Panela ne može se svesti na jedan trenutak. Njena iskustva nisu vezana za prekretnice, već za proces. „Svrha Panela mladih savetnika je da podstiče promene. Kao i svaka velika promena, pomak i napredak, zahteva vreme – dosta vremena i bezbroj malih pobeda koje zapravo čine jednu celinu. Samim tim, nisam u mogućnosti da izdvojim jedno iskustvo koje je na mene imalo najveći uticaj“, kaže ona. „Iskustva koja pamtim su bezbroj razgovora, edukacija i konsultacija na osnovu kojih se gradilo moje celokupno iskustvo u radu Panela. Svako poznanstvo i znanje stečeno, svaka mogućnost da se moj glas čuje, doprineli su mom ličnom intelektualnom razvitku.“

Kroz rad u Panelu, Emilija je razvila veštine za koje ranije nije ni znala da ih poseduje. Javnim nastupima, timskim radom i razvojem liderskih veština raslo je i njeno samopouzdanje. „Kroz rad sam stekla neprocenjive veštine poput veštine javnog govora, grupnog rada i liderskih veština, a veština je, kao i znanje, uvek tebi na usluzi. Uz to znanje otvaraju se vrata potpuno novih mogućnosti, prilika i prednosti, kako u daljem školovanju, tako i u životu“, objašnjava ona.

Posebno ističe značaj otvorene komunikacije kao temelj rada Panela. „Smatram da sam svakom svojom aktivnošću, posvećenim radom i zalaganjem doprinela kvalitetu radionica, projekata i izlaganja u kojima sam učestvovala. Cela poenta panelista je da se oglašavaju, da se ne plaše i da imaju smelost da kažu svoje zapažanje, kritiku i pohvalu. Jedino na taj način, kroz otvorenu komunikaciju, možemo funkcionisati i postići vidljive rezultate.“

Razumevanje prava postalo je ključno u trenucima kada je počela da prepoznaje oblike diskriminacije i nasilja koje ranije ne bi umela da uoči. „O pravima sam prvi put čula u vrtiću. Tada sam zapamtila ono što mi je u tom trenutku bilo najvažnije – dečije pravo na igru. Godinama kasnije, jedino što se promenilo jeste potreba da to znanje proširim. Život je sa sobom donosio situacije u kojima je jedina linija odbrane bila rezervisana za mene. Shvatila sam da ako posedujem znanje, dobijam i zaštitu.“

Upravo kroz rad u Panelu, kaže, dobila je priliku da to znanje podigne na viši nivo. „U radu Panela teme prava i diskriminacije prolaze se vrlo često, zbog čega imam utisak da odlično vladam ovim oblastima. Postojalo je dosta oblika nasilja i diskriminacije koje nisam umela da prepoznam pre pohađanja obuke, i tu dolazimo do glavnog zadatka panelista – podizanja svesti.“

Jedan takav trenutak suočavanja sa realnošću dogodio se u njenoj školi, kada je jedna učenica doživela psihičko nasilje od strane profesora. „Taj incident niko od nadležnih nije okarakterisao kao oblik nasilja ili kršenje prava deteta. Kada sam pažljivije sagledala situaciju, shvatila sam da sam sada ja nadležna – kao svedok, drugarica, članica učeničkog parlamenta, članica školskog tima za prevenciju nasilja i kao panelistkinja Zaštitnika građana.“ Emilija je odlučila da reaguje. „Stvar sam uzela u svoje ruke i uz pomoć stečenog znanja rešila situaciju na adekvatan način. U tom trenutku sam zapravo iz teorije prešla na praksu.“

Dok Panel mladih savetnika obeležava 15 godina postojanja, Emilijina priča pokazuje šta ovakve inicijative mogu da postignu: osnažene mlade ljude koji prepoznaju diskriminaciju, reaguju na nepravdu i koriste svoj glas sa sigurnošću. To je dokaz da ulaganje u učešće mladih nije simbolično – ono menja živote, jača zajednice i gradi kulturu prava koja jača sa svakom novom generacijom, doprinoseći i suzbijanju mržnje u društvu.

Govoreći o budućnosti, Emilija počinje od jednostavne, ali suštinske vrednosti. „U budućnosti sebe vidim prvo kao čoveka. Smatram da su svaka diploma, ugled i status beznačajni ako niste naučili ovu najvažniju lekciju. Želim da se bavim pravima i da iskoristim svoj pun potencijal u tom segmentu. Posedujem velike ambicije i veru u sebe, a jedna od mojih želja je da taj stav prenesem na nekoga kome je potreban taj mali podsticaj da dostigne svoj cilj i ostvari svoje snove.“