Dragan Sekulovski, izvršni direktor Udruženja novinara Severne Makedonije, jedan je od vodećih glasova kada je reč o bezbednosti novinara na Zapadnom Balkanu. Kroz svoju ulogu u Odeljenju Saveta Evrope za saradnju u oblasti slobode izražavanja, naročito u okviru zajedničkog programa Evropske unije i Saveta Evrope „Horizontal Facility za Zapadni Balkan i Tursku“, sarađivao je sa novinarima/kama, sudijama/tkinjama, tužiocima/teljkama, policijskim službenicima/ama i advokatima/cama širom regiona, prevodeći međunarodne standarde u praktične smernice. U ovom intervjuu deli uvide o izazovima ali i dobrim praksama u regionu, kao i o tome šta je potrebno za efikasnu zaštitu novinara.

1. Kako biste uporedili ključne izazove sa kojima se novinari/ke suočavaju u različitim zemljama regiona? Postoje li specifični problemi koji se posebno izdvajaju u Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji ili drugim zemljama u kojima ste radili?

U većini zemalja Zapadnog Balkana novinari se suočavaju sa veoma sličnim strukturnim problemima: političkim pritiscima, SLAPP tužbama i drugim zloupotrebama pravnih postupaka, otežanim pristupom informacijama od javnog značaja i visokim stepenom ekonomske ranjivosti redakcija i frilensera. Ova kombinacija stvara plodno tle za autocenzuru.

U Severnoj Makedoniji bezbednosno okruženje se poboljšalo u poređenju sa stanjem od pre deset godina, što beleži i najnoviji indeks Reportera bez granica (42. mesto za 2025. godinu), ali je taj napredak krhak. Fizički napadi su ređi, ali verbalne pretnje, kampanje blaćenja i onlajn uznemiravanje, koji su često povezani sa političkim akterima ili organizovanim onlajn grupama, i dalje stvaraju konstantan pritisak. Dodatni problem često predstavlja spora i ponekad nepotpuna institucionalna reakcija na prijavljene napade, što može ojačati osećaj nekažnjivosti i obeshrabriti novinare da prijavljuju pretnje.

Širom regiona, bilo u Severnoj Makedoniji, Bosni i Hercegovini ili susednim zemljama, obrazac je sličan: novinari su najugroženiji kada istražuju korupciju, zloupotrebu moći ili osetljiva pitanja za političke aktere. Dugoročni izazov je izgradnja okruženja u kojem mogu da rade slobodno, bez straha, uz jasne institucionalne garancije njihove bezbednosti i nezavisnosti.

2. U radu sa tužiocima/teljkama, policijskim službenicima/ama, sudijama/tkinjama i advokatima/cama širom regiona često povezujete standarde Saveta Evrope sa primerima iz prakse. Kako se pravni profesionalci mogu najefikasnije senzibilisati za bezbednost novinara i zašto je ta „prevodilačka uloga“ između medija i pravosuđa toliko važna?

Prema mom iskustvu, pravni profesionalci mogu najefikasnije da zaštite novinare kada imaju jasan i koherentan pravni okvir koji odražava standarde Saveta Evrope i na koji se mogu osloniti u svakodnevnoj praksi. Zato smo 2023. godine u Severnoj Makedoniji radili na izmenama Krivičnog zakonika kako bi se napad na novinara tretirao na sličan način kao napad na službeno lice. Takva rešenja šalju snažnu poruku: napad na novinara nije samo napad na pojedinca, već i napad na pravo javnosti da bude informisana.

Međutim, dobri zakoni su tek prvi korak. Sudije, tužioci, policijski službenici i advokati takođe moraju da razumeju realnosti novinarskog rada- rizike, pritiske, rokove i ulogu medija u javnom interesu. Zajedno sa Savetom Evrope zato organizujemo zajedničke obuke i diskusije u kojima povezujemo standarde sa konkretnim slučajevima iz regiona i omogućavamo novinarima i pravnim profesionalcima da direktno razgovaraju. Ta „prevodilačka uloga“ između medijske zajednice i pravosuđa je ključna, jer kada postoji međusobno razumevanje i poverenje, institucije mnogo verovatnije reaguju brzo, dosledno i efikasno na pretnje novinarima.

3. Program obuke Saveta Evrope za suzbijanje SLAPP tužbi, koji ste koristili u obukama, razvijen je kao regionalni alat. Koliko, prema vašem iskustvu, takvi standardizovani programi doprinose doslednijem pristupu zaštiti novinara/ki širom Zapadnog Balkana?

Standardizovani programi poput Programa obuke Saveta Evrope za suzbijanje SLAPP tužbi veoma su korisni jer stvaraju zajednički jezik i referentni okvir za bezbednost novinara na Zapadnom Balkanu. Kada treneri u različitim zemljama rade sa istim standardima i strukturom, lakše je upoređivati prakse, identifikovati šta treba da se uradi i zalagati se za sličan nivo zaštite. U tom smislu, aktivnosti Saveta Evrope u oblasti slobode izražavanja jasno doprinose doslednijem i profesionalnijem pristupu širom regiona.

Istovremeno, stvarni uticaj nastaje kada se taj okvir „oživi“ i prilagodi svakoj ciljnoj grupi. Na mojim obukama uvek obogaćujemo program konkretnim slučajevima iz zemlje u kojoj radimo, diskusijama zasnovanim na scenarijima i vežbama igranja uloga – na primer, simulacijama kako novinar prijavljuje pretnju ili kako bi tužilac ili policijski službenik trebalo da reaguju. To čini sadržaj dinamičnijim i relevantnijim, a učesnici nam često daju povratne informacije da im ove praktične vežbe pomažu da razumeju ne samo standarde „na papiru“, već i njihovu primenu u stvarnim situacijama.

4. Tokom obuka u Bosni i Hercegovini posebno ste se fokusirali na nasilje nad novinarkama, uključujući digitalno zlostavljanje. Koje oblike rodno zasnovanog nasilja novinarke najčešće prijavljuju u regionu i šta institucije mogu da učine kako bi podstakle prijavljivanje i obezbedile bolju zaštitu?

U regionu, novinarke najčešće prijavljuju onlajn, rodno zasnovano zlostavljanje: seksualizovane uvrede, pretnje silovanjem ili fizičkim nasiljem, napade na njihov izgled i kampanje blaćenja koje nastoje da ih diskredituju kao profesionalke targetirajući ih kao žene, majke ili partnerke. Vrlo često se ovi napadi preliju u doksing, uhođenje i pretnje članovima porodice, što stvara dodatni strah i pritisak da se povuku iz javne debate. Nažalost, granica između onlajn i oflajn prostora je veoma tanka – ono što počne kao „komentar“ može brzo prerasti u stvarnu zastrašujuću situaciju.

Situacija je veoma slična i u Severnoj Makedoniji. Čak imamo i poseban protokol u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, razvijen zajedno sa Udruženjem novinara, za zaštitu novinarki na internetu, što je pozitivan korak na papiru. Međutim, primena je često slaba. Institucije prečesto opravdavaju nepostupanje tvrdnjom da velike društvene mreže (Meta, X i druge) ne sarađuju u potpunosti sa vlastima zato što je Severna Makedonija, kao i druge zemlje Zapadnog Balkana, i dalje samo kandidat za članstvo u EU i nema iste formalne obaveze kao države članice. Iako je to realna prepreka, ona ne može biti izgovor za pasivnost i do određene mere stvara diskriminaciju.

5. Imajući u vidu vaše dugogodišnje angažovanje u reagovanju na povrede bezbednosti novinara/ki, šta smatrate ključnim elementima održivog, multisektorskog modela zaštite? Može li se uspešan primer iz jedne zemlje efikasno preneti u druge zemlje regiona i, ako može – koji biste primer istakli?

Održivi model zaštite zavisi od čitavog niza aktera koji rade zajedno. On zahteva kvalitetne zakone usklađene sa standardima Saveta Evrope i aktima Evropskog parlamenta, novinare koji su informisani i spremni da prijavljuju pretnje, snažna profesionalna udruženja koja pružaju pravnu i zagovaračku podršku, kao i policiju i pravosuđe sa integritetom i specijalizovanim znanjem. Ovi elementi moraju biti povezani kroz jasne protokole, redovan dijalog i zajedničke obuke.

Na kraju, na ličnom planu, zaštita novinara nije čin solidarnosti sa jednom profesijom, već ustavna obaveza da se zaštiti javni interes i pravo svakog građanina da bude informisan.